11. 01. 2010. 12:00 | Пише: Дејан Лукић

Звони ми телефон: "Хало, овде Драган... Ох, боже мој, овде Радован". Обојица се насмејасмо. Да ли се то шалио или још у њему живи Драган Дабић, свеједно, тек глас Радована Караџића одзвања, отуда из Хага па све овамо до Лондона, као ехо са Рубљовљевих звона, а речи му све време разговора одају човека који је управо потукао све своје иследнике и прокураторе.

Па како је? Добро и бодро, вели. "А и да нисам добро, не бих имао морала, ни пред Богом ни пред људима, да се жалим. Ово што трпим је занемарљиво према ономе шта је мој народ пропатио и шта још трпи... Просто, ја немам право ни на какву персоналну патњу".

Тако дословце рече.