Ова одлука издата је у време када су борбе око Сребренице још увек трајале, јер је део наоружаних муслимана одбио да се преда, него се расуо по околним шумама. Током целог рата ратно стање никада није проглашено на целој територији Републике Српске, јер је њено руководство желело да се у њој живи по цивилним законима и правилима. Али, хаос грађанског рата који је настао после ослобађања Сребренице и расипања наоружаних муслимана по шумама, као и ужасна мржња према муслиманским борцима из Сребренице, због злочина које су извршили над локалним сеоским становништвом, налагали су увођење ратног стања и поступање по законима и обичајима рата. Ваља запазити да се и овом приликом налаже строго придржавање правила међународног ратног права и конвенција којима се утврђују обавезе у ратном стању.
Овај изузетно важан документ сведочи о коректном поступању српске војске и полиције са муслиманским цивилним становништвом. Документ су сачинили Мирослав Дероњић, цивилни комесар за Сребреницу, и Несиб Манџић, шеф муслиманске делегације у преговорима, док се као сведок потписао командант Холандског батаљона, као представник УНПРОФОР-а. Због тога је изјава сачињена и на енглеском језику, да би је и Холанђанин могао потписати.