| ОПШТЕ ПРИЛИКЕ У БиХ |
|
|
| среда, 17 јун 2009 17:54 |
|
• Тај податак није статистички тако видљив зато што се велики број муслимана у тим годинама декларисао као Срби,али историјографија и, посебно, породице жртава знају истину. • Све до почетка '60-тих година владало је тзв. “братство и јединство“, али у БиХ оно и није било толико “ такозвано“, већ више суштинско. Владао је мир и пропорционална заступљеност у јавним пословима, иако су српски идентитети и култура и тада били под строжијом пажњом него остали. Али је било подношљиво. Срби у БиХ су,што добровољно, што под притиском одустајали од свог идентитета и културе. • Онда су страначки хрватски комунисти одлучили да је било доста Југославије и да је треба полако разбијати кроз јачање републичких државности.Радован Караџић, који је као 15-тогодишњак одабрао Сарајево и БиХ за школовање и живот, тада је 20-тогодишњак и још чврсто верује у братство и јединство Југославије. • Године 1967. Мухамед Филиповић објављује прекретнички текст “Босански дух у књижевности-шта је то?“ којим се најављује преокрет у односу муслимана према Југославији и југословенству, и прикључење ове заједнице сепаратистичким намерама хрватских и словеначких националиста и комуниста. • То производи притиске власти на српски идентитет у БиХ и убрзава миграције Срба према Србији, али и Хрвата према Хрватској, уз појачану и планску имиграцију муслимана из Рашке области (Санџак) у БиХ. • Радован Караџић је и даље „верник Југославије“. Године 1968. учествује у Студентском покрету за социјалну правду и морал, иако је у политичком смислу ближе центру него изразитој и екстремној левици. • До 1990. године БиХ је напустило 357.000 Срба и њихових потомака. У свим местима где су Срби чинили 50% или нешто мање од тог процента, дошло је до убрзаног смањења њиховог броја и у апсолутном и у релативном смислу. • У фебруару 1990. године долази до оснивања Форума за заштиту културног идентитета муслимана у БиХ. Тај Форум не оснива ни књижевник, ни сликар, ни библиотекар, ни историчар уметности и културе, већ еминентно политичка личност са почетка приче о окретању муслимана против Југославије и Срба као њених заговорника – Мухамед Филиповић лично. • Радован Караџић је заједно са Љиљаном у том тренутку ангажован једино у еколошком покрету “Зелени“ у уверењу да је једино тај ангажман вредан напора. • Потом долази до победе ХДЗ-а у Хрватској, уз сву усташку реторику и иконографију. • Затим долази до формирања СДА у Сарајеву на чијој се оснивачкој скупштини чује поздравна реч високог званичника из Хрватске – да ће се Хрватска бранити на Дрини, и добија френетичан аплауз. • Након тога или упоредо с тим, ХДЗ се из Хрватске буквално као поплава прелива у БиХ, са још жешћом иконографијом и реториком која не оставља сумњу да се ради о рестаурацији усташтва са истим намерама из периода 1941.- 45.године. • Тек тада, 12. јула 1990. године, због масовне забринутости Срба у БиХ да ће моћи да гласају једино за Дураковићеве комунисте (криптосепаратисте и муслиманске националисте), формира се Српска демократска Странка (СДС). • Радован Караџић ради на њеном формирању и окупљању цвета српске интелигенције, али моли и преклиње да неко други води странку, јер му се не иде у политичаре. Нуди вођство многима. На крају, да странка не би запала у недостојне руке, прихвата да води странку, свестан да мора испунити дужност, без обзира на личну цену и личну жртву. Његов мото је човек – то значи испуњење дужности. |