III РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

1. Посљедице признања Босне и Херцеговине од стране Европске заједнице и њеног пријема у Уједињене нације –

Антагонизми међу народима и религијама у Босни и херцеговини су нарастали како се примицао дан међународног признања ове републике. Европска заједница је започела процес политичких разговора између три стране у Босни и Херцеговини. Конференција под покровитељством Лорда Карингтона и амбасадора Кутиљера готово је била постигла успјех. У Сарајеву, главног граду Босне и Херцеговине постигнут је 18. марта 1992. године консензус три народа о будућем уставном уређењу Босне и Херцеговине. Према том, такозваном Лисабонском папиру, будућа Босна и Херцеговина би се састојала од три конститутивне државе Муслимана, Срба и Хрвата, са гарантованим правима мањина. Изгледало је да ће споразум да се одржи и да ће Босна и Херцеговина проћи без грађанског, и.е. међуетничког и међувјерског рата, који је у Хрватској већ био оставио страховите посљедице.

2.  Територијални распоред националних заједница –

Ток рата је показао да постоје територије које су без сумње или српске, или хрватске, или муслиманске. На највећем дијелу тих територија није било рата у правом смислу, али је било међуетничких сукоба. Тамо гдје је било међуетничких сукоба дошло је и до “етничког чишћења“ и.е. дошло је до привременог или трајног помјерања једног народа из непријатељског окружења у области које су под контролом тога народа. За етничко чишћење највише су окривљени Срби, али се то чишћење дешавало у све три националне заједнице, углавном пропорционално: из својих домова помјерено је највише муслимана, јер су они и најбројнији, затим Срба, а потом Хрвата. Није сасвим јасно да ли су муслиманске, српске и хрватске власти подстицале и вршиле ова чишћења, или су се она десила сама од себе, на бази међусобног неповерења и страха од освете. Једно је сигурно: тамо гдје није било борбиизмеђу два или три етникума, тамо није било ни померања народа, односно етничког чишћења.

Свака од три националне заједнице посједују своју неспорну територију, и ту је свака страна на један или други начин, мање или више успјешно, организовала своју власт, која, како изгледа, није у стању да потпуно контролише ситуацију и гарантује права мањинама.

Рат се, дакле не води на цијелом простору Босне и Херцеговине, него само на подручјима гдје се преклапају територије двије или три етничке заједнице. Линије фронта, које су успостављене одмах на почетку рата, углавном се протежу дуж линија разграничења, односно дуж будућих граница конститутивних држава или кантона у Босни и Херцеговини.