РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ И РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ [III] |
![]() |
![]() |
среда, 17 јун 2009 19:52 | |
Страна 1 од 6
III РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ1. Посљедице признања Босне и Херцеговине од стране Европске заједнице и њеног пријема у Уједињене нације –Антагонизми међу народима и религијама у Босни и херцеговини су нарастали како се примицао дан међународног признања ове републике. Европска заједница је започела процес политичких разговора између три стране у Босни и Херцеговини. Конференција под покровитељством Лорда Карингтона и амбасадора Кутиљера готово је била постигла успјех. У Сарајеву, главног граду Босне и Херцеговине постигнут је 18. марта 1992. године консензус три народа о будућем уставном уређењу Босне и Херцеговине. Према том, такозваном Лисабонском папиру, будућа Босна и Херцеговина би се састојала од три конститутивне државе Муслимана, Срба и Хрвата, са гарантованим правима мањина. Изгледало је да ће споразум да се одржи и да ће Босна и Херцеговина проћи без грађанског, и.е. међуетничког и међувјерског рата, који је у Хрватској већ био оставио страховите посљедице. Међутим, дошло је до међународног признања Босне и Херцеговине, до пораста међуетничких тензија, опште мобилизације, и коначно до рата. Конференција под покровитељством Лорда Карингтона настављена је, али је Муслиманско вођство одустало од “Лисабонског папира“. Југословенска народна армија се повукла из Босне и Херцеговине 19. маја 1992. године. у Босни и Херцеговини остале су оружане снаге три националне заједнице, које су биле раније формиране, или су се убрзано формирале. Српска страна је имала сталан приговор да је у Босни и Херцеговини присутна регуларна војска републике Хрватске, чак и до 70.000 војника. 2. Територијални распоред националних заједница –Ток рата је показао да постоје територије које су без сумње или српске, или хрватске, или муслиманске. На највећем дијелу тих територија није било рата у правом смислу, али је било међуетничких сукоба. Тамо гдје је било међуетничких сукоба дошло је и до “етничког чишћења“ и.е. дошло је до привременог или трајног помјерања једног народа из непријатељског окружења у области које су под контролом тога народа. За етничко чишћење највише су окривљени Срби, али се то чишћење дешавало у све три националне заједнице, углавном пропорционално: из својих домова помјерено је највише муслимана, јер су они и најбројнији, затим Срба, а потом Хрвата. Није сасвим јасно да ли су муслиманске, српске и хрватске власти подстицале и вршиле ова чишћења, или су се она десила сама од себе, на бази међусобног неповерења и страха од освете. Једно је сигурно: тамо гдје није било борбиизмеђу два или три етникума, тамо није било ни померања народа, односно етничког чишћења.
|