РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ И РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ [II] Штампа
среда, 17 јун 2009 18:31


II РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ

1.    Почетак процеса распада -

Распад Југославије имао је своје спољне и унутрашње узорке. О унутрашњим узорцима речено је у претходним поглављима. Треба додати да су националистичке и сецесионистичке владе у Словенији и у Хрватској одмах послије избора кренуле у остваривње сецесије, коју су биле обећале својим бирачима. На основу тога обећања, као и на израженом антикомунизму, ове владе су и дошле на власт.

Треба рећи да југословенски устав није довоњно давао основа за легалну сецесију. Због тога је предложено да се изврши допуна уставног система, доношењем правног акта уставног значаја који би регулисао услове и поступак издвајања из федерације. Предложено је да се, након спроведеног референдума, републике обрате федералном парламенту са захтјевом з аиздвајање из Југославије.


Друге републике (Србија, Црна Гора, Македонија и Босна и Херцеговина) у том тренутку нису захтјевале независност. Словенија и Хрватска су могле да се издвоје по основу неотуђивог права народа на самоопредјељење.

Међутим, Словенија и Хрватска се нису опредијелиле за нормални уставни поступак, већ су се опредијелиле за једнострани сецесионистички акт у виду „fait accompli“ и ангажовање међународних фактора путем организовања међународне мировне конференције о Југославији. За то су имале више разлога. Прво, договорено и легално издвајање из Југославије по основу права народа на самоопредјељење давало је могућност Србима, који су бољшевичком одлуком о гаранцијама припали републици Хрватској, да се такође издвоје из Хрватске и остану у Југославији.Друго, Словенија и Хрватска би као државе настале путем сецесије, а не путем сукцесије.То је Словенију и Хрватску доводило у неповољнији положај у погледу наслеђа Југославије, као и у погледу укључивања у међународну заједницу и њене организације.

Из тих разлога Словенија и Хрватска су се определиле за пут укидања Југославије као државе.

 


2.    Сецесија Словеније и Хрватске и почетак грађанског рата у Југославији -

сада су на сцену ступили спољни узроци распада Југославије већине европских земаља, као и USA биле су за очување Југославије, макар и као конфедерације, или лабаве асоцијације.Аустро-њемачка блок био је за нестанак Југославије из својих разлога, али је постојање љевичарске владе у српском дијелу Југославије,као и постојање велике и претјерано опремљење Југословенске народне армије, у којој је преовладавала комунистичка идеологија, дало добро извињење за потпуно укидање Југославије.

Југословенска народна армија је покушала да спријечи сецесију Словеније, која је изведена једнострано, као “fait accompli“, али ипак на основу убедљивог резултата референдума, на ком се скоро 100 % становника определило за сецесију и независност. Рат у Словенији за контролу граница није трајао дуго, и показао је све мане Југословенске народне армије, која се убрзо повукла из Словеније, остављајући политичким факторима да реше питање словеначке сецесије.

Сецесија Хрватске имала је сасвим другачији ток .Срби, који живе на својим територијама, које су у саставу Хрватске дошле током комунистичке револуције, били су од стране нове националистичке власти избачени из устава Хрватске, у коме су до тада били представљени као конститутивни народ. Уплашени од новог геноцида, ови Срби нису прихватили нову власт, која је рехабилитовала фашистичку усташку власт из времена Другог светског рата. Покушај намештања нове власти силом на територијама на којима живе ови Срби није успео.јер су Срби тражили аутономију и своју полицију. Тако је у хрватској дошло до рата између нових националистичких власти и Срба. Југословенска народна армија је испочетка била неутрална, затим се постављала између страна у сукобу као тампон, а потом је и сама била нападнута од стране хрватске војске. Након свеобухватних блокирања касарни широм хрватске и добро организованих напада на ЈНА развио се велики међуетнички рат у Хрватској, као и рат хрватске војске против Југословенске армије. Рат је прекинут тек седамнаестим примирјем,након кога је у подручју рата имплементиран план Cyrus-a Vance-a, и размештене снаге УНПРОФОРА.

3.    Покушај сецесије Босне и Херцеговине -

Ситуација у Босни и Херцеговини је била другачија и од ситуације у Хрватској и у Словенији. У Босни и Херцеговини живе три народа, и ни један није у апсолутној већини.

Устав Босне и Херцеговине, као једне од федералних јединица Југославије регулисао је да се сва важна питања доносе консензусом три констутивна народа-Муслимана, Хрвата и Срба. На последњим слободним изборима власти у Босни и херцеговини освојиле су такође националне партије антикомунистичке провењенције,Њихово антикомунистичко усмерење било им је довољно да скину комунисте са власти, али су у исто време на површину изашли вековима међуетнички антагонизми.

Хрватска и Муслиманска страна у Босни и Херцеговини снажно су захтевале сецесију Босне и Херцеговине од Југославије, док је српска страна сматрала да има право да остане у Југославији. У том смислу Срби су имали свој plebiscit, на коме су скоро једногласно одлучили против сецесије. Након тога,Европска заједница је одлучила да свим југословенским државама понуди да постану независне државе, а за Босну и Херцеговину препоручено је да одржи референдум и на основу резултата референдума да затражи признање независности.

Срби су сматрали да, према уставу, таква одлука не може да се донесе без консензуса три конститутивна народа, и бојкотовали су тај референдум, али га нису ометали. На референдуму су изашли само Муслиман и Хрвати и у великом проценту се изјаснили за независност Босне и Херцеговине. Срби су објавили да се резултати референдума не односе на србе, већ на Хрвате и Муслимане.