РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ И РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ [I] Штампа
среда, 17 јун 2009 18:05


I.    ИСТОРИЈСКИ БЕКГРАУНД

1.    Стање прије стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца -
Територија бивше СФРЈ Југославије је прије стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца била подијељена на четири дијела.

Два од њих представљале су независне, самосталне и на Балканском конгресу међународно признате државе- Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора.

Западни дијелови бивше СФРЈ ( данашња Република Словенија, Република Хрватска и Босна и Херцеговина ) били су у саставу и под влашћу Аустро-Угарске монархије. Територије данашње Републике Словеније и Републике Хрватске биле су под вишевијековном влашћу било Аустрије или Угарске, однсно, касније, Аустро-Угарске, док је територија бивше СР Босне и Херцеговине, окупирана од стране Аустроугарске, на основу одлука Берлнског конгреса 1878. године, анкетирана тек 1908. године. На овим територијама су живјели Словенци, Хрвати, Срби као и етнички Срби и много мање етнички Хрвати муслиманске вјероисповијести.

Преостали Источни дијелови бивше СФРЈ били су под окупацијом у саставу Отоманске империје. На тим територијама живјели су Срби и етнички Срби муслиманске вјероисповијести.

Током 400 година турске окупације велики број Срба и знатно мањи број Хрвата прешао је, под организованим, државно вођеним притисцима и уцијенама, на ислам. Тако је настала религијска група муслимана, који су махом етнички Срби и у незнатној мјери етнички Хрвати.

Католичко становништво на простору Босне и Херцеговине током аустроугарске окупације стекло је хрватско национално оосјећање.

Током аустроугарске окупације (1878-1914) у Босни и Херцеговини родиле су се снажне тенденције за ослобођење од Аустроугарске и уједињење са Србијом. Тајна културно-политичка организација „Млада Босна“ ( Young Bosnia ) састављена већином од српске интелигенције, православне и муслиманске вјероисповијести ( међу њима и нобеловац Иво Андрић ), те истакнутих Хрвата, муслимана, организовала је отпор и извела атентат на надвојводу Франца Фердинанда.

Аустроугарска и њемачка политика и војна сила ослањале су се у Босни и Херцеговини на католички елемент (Хрвати) и на муслиманске велепосједнике и сиротињу (и у Другом свјетском рату Хитлерова Њемачка ослањала се на Хрвате и муслимане, док су Срби и у првом и у другом свјетском рату били против Аустрије односно Њемачке , што може да упућије на закључак о трајним историјским антагонизмима између ових нација и држава ).


2.    Први свјетски рат и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
Први свјетски рат почео је нападом Аустроугарске на Србију. Србија је ступила у савез са силама побједницама (Француска, Енглеска и САД) и у том савезу са њима дочекала крај рата.

Лондонским уговором од 1915. године силе побједнице су Србима гарантовале западне границе на линији Вировитица-Карловац-Карлобаг, које у основи представљају западну границу српског етничког простора (то су границе данашње Српске крајине, која је Титовом вољом била предата Хрватској).

Србија и Црна Гора су се ујединиле у једну државу.

Србија је одустала од Лондонског уговора јер су Хрвати и Словенци изразили жељу да се уједине са Србијом у нову државу, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, која је касније промијенила назив у Краљевину Југославију. Ова држава је била по облику владавине монархија, а по облику државног уређења унитарна држава. Краљевина Југославија је, дакле, била састављена од Србије и Црне Горе, прије уједињења међународно признатих и самосталних држава, те новоослобођених територија на којима су живјели Срби и Хрвати те етнички Словени муслиманске вјероисповјести.

3.    Међунационални и међуетнички односи -
У тренутку стварања Краљевине па све до комунистичке револуције, осим Срба, Хрвата и Словенаца није било других конститутивних нација. Тек касније, током и након комунистичке револуције, комунисти су признали националну посебост Црноорцима, а затим и Македонцима, те коначно током 60-их година и муслиманима.

Од првог дана постојања јединствене државе Јужних Словена постоје разорне националне и етничке тензије, које нису никада допустиле да се Краљевина консолидује у стабилну и трајну државу. Оне су 1929. године довеле до успостављања диктатуре Краља Александра Карађорђевића, којом је Краљ покушао да осујети хрватски и и словеначки сепаратизам, главну опасност за опстанак Краљевине. Међутим, ни диктатура нније успјела да до краја ублажи нарасле националне и етничке тензије.

Прије Другог свјетског рата Краљевина је покушала да смањи етничке тензије стварањем региона- бановина- што није било довољно за измирење антагонизованих етничких ентитета. Тако је монархија покушала да задовољи хрватске и словеначке сецесионистичке тежње стварањем етничких региона- бановина- (Дравска бановина за Словенце и Хрватска бановина за Хрвате). Хрватска бановина обухватала је и хрватске просторе у данашњој Босни и Херцеговини.

У државном погледу, Босна и Херцеговина није постојала ни тада нити икад у историји као самостална држава, осим у једном историјски краћем времену, као средњовјековна држава Босна, у другачијим границама и са српским династијама на челу.

Ни стварање етничких бановина за Словенце и Хрвате није могло да спаси Краљевину Југославију од распада. Чини се, према објективним научним покзатељима, да би се Краљевина Југославија распала чак и да није дошло до Другог свјетског рата и завођења комунистичке диктатуре и организовања тоталитаристичког друштва. Распад би се највјероватније одвијао по линијама другачијим од линија формирања касније југословенске комунистичке федерације, знатно неповољнијим по Хрвате, а муслимани не би имали никаквих изгледа да као вјерска група, створе своју државу.

Одмах на почетку рата Словенија је подијељена између Њемачке и Италије. Хрвати су се изјаснили за савез са Хитлеровом Њемачком. Независна Државца Хрватска добила је као награду за савезништво цијелу Босну и Херцеговину и дио Србије, Нијемци су се у политичком и војном смислу поново ослонили на Хрвате и муслимане, док су Срби у Независној Држави хрватској ( данашње Српска Крајине и Босна и Херцеговина ) подигли устанак против фашиста.


4.    Боњшевичке границе и односи у комунистичкој југословенској федерацији -

Под њемачким покровитељством Независна Држава Хрватска ( усташе Анте Павелића ), уз помоћ муслимана, извршила је државни терор и геноцид над Србима који су у тадашњој Босни и Херцеговини представљали већинско становништво / 51,6 % /. У том геноциду убијено је уз Јевреје и Цигане преко 700 000 Срба.

Крај рата Југославија је дочекала као бољшевичка федерација под снажном диктатуром комунистичк партије и личном влашћу Јосипа Броза. Такве прилике нису дозвољавале да на површину избију дубоки међуетнички антагонизми, који су, међутим, и даље постојали и продубљивали се.

У цијелини гледано, нације на простору бивше Југославије а посебно у Босни и Херцеговини никада нису живјеле заједно по својој слободној вољи, већ увијек или под окупацијом или под диктатуром. Прва година демократије 1990., показала је све непомирљиве антагонизме, прије свега између Срба и Хрвата.

Основа цјелокупног југословенског проблема изгледа да је сукоб између Срба и Хрвата. Срби су своју државу, насталу у XI вијеку, изгубили од Турске 1459. године, а обновили су је у другој половини деветнаестог вијека у много мањем триторијалном обиму.

Хрвати су веома кратко имали своју државу прије девет вијекова. Од тада су увијек били под заштитом Аустрије или Угарске, а касније у саставу Југославије, са увијек снажним тенденцијама да се осамостале. Прво, неуспјело осамостаљење било је током другог свјетског рата под покровитељством Хитлерове Њемачке.

Новонастале нације, углавном српског етничког порјекла, / Црногорци, Македонци и Муслимани / форсиране од стране комунистичке олигархије такође су имале тежњу за стварањем националне државе. На тој основи створне су од унитарне монархије садашње југословенске републике.

Можда најважнији момент у историји садашњег конфликта у Југославији јесте одлука комунистичких револуционарних власти усред Другог свјетског рата /1943. године / да укину монархију и створе федерацију југословенских република. Републикама су биле потребне границе и оне су исцртане од стране комунистичке олигархије, при чему су неке републике / Словенија и Македонија/ биле у ствари националне државе, док су друге републике садржавале етничке просторе више нација. Тако је у Хрватску укљућен етнички простор који Срби сматрају својим историјским етничким простором / данашња Република Српска крајина /. У границе Босне и Херцеговие ушли су хрватски етнички простори који су прије Другог свјетског рата били у Хрватској регији /бановини/, те етнички простори Срба и муслимана.

Границе су исцртане сасвим произвољно, без постављања било етничког, било историјског принципа. Већ тада, одмах након Другог свјетског рата границе су могле бити предмет тешких конликта због незадовољства Срба начином успостављања граница. Наиме, није постојао никакав документ, нити критерији за успостављање граница, којима су Срби, који су за себе сматрали да су својом побједом у Првом свјетском и Другом свјетском рату створили Југославију, били подјељени у неколико република. Спор је тада спријечен објашњењем Јосипа Броза Тита да се не ради о правим државним границама, већ о административним линијама без икаквог већег правног или политичког и међународног значаја, које никад неће постати међудржавне границе.



Период послије Другог свјетског рата прошао је у убрзаној бољшевизацији цјелокупног живота у Југославији. Срби, који су традиционално били социјалдемократе, остали су без свих политичких странака, осим комунистичке партије Југославије. За то вријеме Словенци и Хрвати су имали своје национлне комунистичке партије.

Године 1948. дошло је до сукоба између Тита и руског лидера Стаљина, али је у Југославији бољшевизам и даље јачао. Но, и поред бољшевизма, који није допуштао слободно изражавање политичке воље, постојала је стална етничка напетост, посебно између Срба и Хрвата.

Хрвати су сматрали дса Срби нао најбројнији народ у Југославији имају исувише власти, као и то да је држава исувише централизована. Срби су сматрали да бољшевици подржавају развој малих нација на штету српског народа, те да од Срба очекује да успори свој развој, како би се развијеност између региона и република изједначила.

Шездесетих година уклоњен је из политичког живота и из Титове близине последњи јаки човјек из Србије, Александар Ранковић, који је био потпредсједник Југославије (Титов замјеник ) и министар унутрашњих послова. Послије његовог уклањања са власти наступа убрзана децентризација Југославије, која је била вођена много више нараслим потребама и национализмима, него демократским или економским потребама.

Тада комунистичко вођство долази на идеју да муслиманима у Босни, који су у то доба увелико сматрали да су они етнички Срби, понуди да буду посебна нација. Овај период нарастања национализма завршен кулминацијом хрватског националног покрета, званог „масовни покрет“ . Тито је тада смијенио цјелокупно вођство Хрватске. Да је било демократских слобода, Хрвати би се тада већ изјаснили за независност, коју су врло гласно тражили и комунисти и националисти. Годину дана касније Тито је, вјерује се без разлога, и.е. из разлога симетричног кажњавања Хрвата и Срба смијенио и цјелокупно вођство Србије, оптуживши их да су „либерали“. Тако је уклоњено и хрватско и српскоруководство које на сцену дошло у првим данима либеризације.

Међутим, већина оног што су хрватски националисти тражили у времену 1968-1971. године било је уграђено у уставне амандмане, а потом и у нови Устав, донесен 1947. године. У Том Уставу републикама су дата веома велика овлашћења, која су, заправо, значила даљу конфедерализацију земље. Елементи федерализма, у смислу америчког типа федерализма, нестали су из устава, централна власт је изгубила много у законодавној области, а потпуно је изгубила могућност да сама обезбиједи провођење својих закона. Наступио је период економског и политичког затварања република у ааутаркичне и привредне цјелине.

У таквој конфедерализованој федерацији антагонизми између народа и република су свакоднено расли, али се земља није распадала, јер Тито је својом личном влашћу спрјечавао распад. Након Титове смрти Савез комуниста Југославије (комунистичка партија) почео је да се распада под притиском националиста у свакој републици. Комунисти су губили моћ, али је заједно са демократизацијом на сцену долазио екстремни национализам и сепаратизам.

Прва година демократије и први слободни избори на власт су у Словонији, Хрватској и Босни и Херцеговини довели национално опредијељење партије, склоне сецесији.