• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Отворено писмо СБ УН
Др Радован Караџић: Писмо члановима СБ УН и председницима и премијерима земаља чланица Савета безбедности УН Штампа Ел. пошта
Написао karadzic-odbrana.com   
петак, 04 новембар 2016 13:10

 

Српски званичници, политичари и војни генерали, били су први оптужени и ухапшени и затворени колико год је Тужилаштву било потребно  да прикупи доказе против њих, што је и у ретким случајевима ослобађајућих пресуда значило неку врсту казне. Ово је резултирало дугим трајањем суђења, а посебно претходних фаза поступака.

Суђења су се одвијала по систему који је потпуно стран оптуженима са Балкана. Одсуство истражног судије стављало је терет истраживања на одбрану, што се показало као „неједнакост у оружју“ (equality of arms) између Тужилаштва и одбране, и учинило је одбрану у потпуности зависном од добре воље Тужилаштва да ослобађајући материал одбрани открије на време, што се није догађало.

Суђења су вођена на страном језику, што је довело до огромног броја неспоразума, погрешних тумачења, са значајним последицама због измена значења све до супротности. Чак и са одређеним познавањем страног језика, многе од оваквих грешака поткрале су се непримећене и утицале на одлуке већа.

Чланови већâ нису били упознати са ратним правом, нити је таквих било у Тужилаштву, па је било много неспоразума и много спорења о потпуно легалном и легитимном понашању српске стране. Сведок-експерт Тужилаштва није узимао у обзир домаће законе и правила ратовања, док је веће одбацило веома компетентног експерта одбане без икаквог основа. Оваква пракса је посебно ефективна у случајевима везаним за Југославију у одредбама “All-Peoples Defence Law” и “ Doctrine оf The Armed Population” који су установљени много пре ове кризе. Према народној војсци, тј. „наоружаном становништву“, односило се како према професионалној војсци, обученој, дисциплинованој и држаној у касарнама, вероватно као у западним земљама, што је било далеко од истине. Чињеница постојања Територијалне одбране, њена структура, надлежности и аутономија као наоружане силе сваке локалне заједнице, општине, области или чак фабрике или предузећа, већа су одбацивала као да није имала никакав утицај на догађаје. Због тога су оружани окршаји између суседних насеља виђени и третирани као планиране и предвиђане акције, и приписиване вишој команди и централним властима као њихова одговорност. Ово није могло бити постигнуто без чудесне и магичне алатке назване „Удружени злочиначки подухват“, која значи да свака одбрана земље представља криминални акт и да сваки припадник стигматизоване нације који врши своју законску дужност може бити осуђен. Није ни чудо што оваква разматрања делују као изузетак и реткост.

Под изговором неприхватљивости „tu quoque“ доказа, већа су одбацивала цео корпус доказа о понашању супротне стране, тиме чинећи ову страну потпуно невидљивом, невином и скоро непостојећом. Стога је понашање стигматизоване стране приказивано као криминално, без обзира да ли је било оправдано, неизбежно, неминовно или као крајње могуће средство одбране. Трибунал забрањује било какво помињање узрока конфликта, као и доприноса друге зараћене стране, док у исто време осуђује представнике Срба због упозоравања своје заједница на могућа зверстава која им се могу десити попут оних у Другом светском рату, што је поновљено пре сукоба (у Хрватској) и током конфликта у БиХ. Чак и суд који спроводи „правду победника“  дозволио би представљање контекста у коме су се догађаји одвијали. Уједињене нације би требало да забране овакву праксу бар у својим институцијама.

Исто тако, већа су као по дефиницији радије прихватала пристрасна сведочења чланова противничких оружаних снага, него званичне извештаје највиших представника УН,  који су Генералном секретару подносили резултате темељних истраживања УН експерата. Не чуди да су већа дискредитовала многе, стотине сведокâ одбране, када су били у стању да дискредитују највише званичнике УН.

Исту судбину доживело је све што су поједини Срби рекли у различитим приликама. „Докази“ из друге руке (по чувењу) имали су апсолутни приоритет над званичним документима. Парламент и посланици били су слободни да говоре шта год пожеле без могућности да за то буду оптужени. Међутим, савезништво већâ и Тужилаштва придавало је више значаја овим расправама него документима које су Скупштина, или Председништво и Председник, или влада донели, која су једини релевантан материјал. Чак и шале из незаконито пресретнутих телефонских разговора имале су већи значај и тежину од званичних државних докумената или од докумената Уједињених нација, и то пред судом Уједињених нација.



 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< новембар 2016 >
н п у с ч п с
    1 2 3 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30      

Помоћ за Републику Српску